NAJBEDNIJA UTAKMICA IKAD ODIGRANA: Smatra se jednom od najvećih sramota u istoriji fudbala! Trajala je samo 30 sekundi
Pamti se u istoriji fudbala mnogo toga sramotnog, ali način na koji se Čile plasirao na Mundijal 1974. godine i dalje izaziva brojne kontroverze.
Naravno, iza ove priče stoji politika, a da bi se objasnila cela pozadina potrebno je vratiti se četiri godine unazad. Salvador Aljende je 1970. godine postao prvi demokratski izabrani marksistički predsednik u Latinskoj Americi. Njegova vlada je odmah počela da sprovodi socijalističku politiku, te su tako banke i industrija nacionalizovani, a sproveden je i program reforme zemljišta. Uostalom, nešto slično kroz šta je prošla Jugoslavija za vreme Tita.
I dok je običan narod stao uz predsednika, on je snažnu opoziciju imao u bogatim industrijalcima, crkvi i vojsci. Ali je najveći protivnik bila Amerika. Za SAD nije dolazilo u obzir da u njihovom predvorju postoji zemlja sa komunističkim predznakom. I Vlada SAD je organizovala vojni udar 11. septembra 1973. godine. Do danas mnoge okolnosti nisu rasvetljene, ali je poznato da je vojska Čilea uz podršku CIA srušila Aljendea i dovela na vlast generala Avgusta Pinočea.
Pinoče je pokrenuo kampanju brutalne represije protiv svih političkih protivnika, uključujući komuniste i sindikalce. Desetine hiljada ljudi bile su ubijene ili su jednostavno nestale. Nacionalni stadion u Santjagu pretvoren je u konc-logor. Svlačionice su pretvorene u zatvorske ćelije, a na terenu su mučitelji ispitivali svoje žrtve.
Gregorio Meno Baraljes, bivši socijalistički guverner Puente Alta i žrtva Pinočeovog režima, pričao je o svojim iskustvima na stadionu:
"Svaki dan su izvodili od dvadeset do pedeset ljudi. Zvali bi ih preko zvučnika. Premda su gotovo svi na sebi imali vidljive tragove od premlaćivanja i mučenja, morali su da potpišu izjave da su korektno tretirani na stadionu. Svi smo to potpisivali jer je to bio jedini način da zadržimo nadu da ćemo iz tog pakla izaći na slobodu. Bili smo krivi samo zato što smo branili Ustav Čilea. Jednom mladiću koji je svirao gitaru polomili su sve prste na rukama i onda su ga terali da im svira. Kad bi mučili i premlaćivali ljude, vojna vozila su kružila puštajući muziku Bitlsa i Roling Stons kako bi muzika prigušila vrištanje žrtava."
Stravični događaji u velikoj meri uticali su na fudbalsku scenu zemlje koja se pripremala za ključni dvoboj protiv Sovjetskog Saveza za plasman na SP 1974.
Do 1998. godine Mundijal je igralo 16 reprezentacija, a FIFA se trudila da to budu najbolji na svetu, pa se nije moglo desiti da neki kontinent sa slabijim fudbalskim kvalitetima ima garantovan broj mesta. Tako su za turnir u Zapadnoj Nemačkoj organizovali plej-of između jedne reprezentacije iz Evrope i jedne iz Južne Amerike. Bili su to SSSR i Čile kao najslabiji pobednici svojih kontinentalnih kvalifikacionih grupa.
Prva utakmica u Moskvi trebala je da se odigra 26. septembra 1973. Međutim, 11. septembra izvršen je vojni udar u Čileu.
Problem za čileansku reprezentaciju bio je i taj što su neki igrači poput Karlosa Kasezelija i Leonarda Veliza bili izraziti komunisti, veliki prijatelji Salvadora Aljendea, dakle nepouzdani po novi režim, a vojna hunta donela je odluku da niko ne sme da napusti zemlju. Ipak, lekar reprezentacije i lični lekar generala Gustava Lajta, jednog od vodećih ljudi hunte, ubedio je generala da bi eventualni plasman na Mundijal u Nemačku bio sjajna promocija novog režima u svetu. Pinoče je popustio, dao je odobrenje da reprezentacija otputuje, ali s jasnim upozorenjem: ''Progovorite li o onome šta ste videli, vaše će porodice nastradati.'' Ta pretnja najviše se odnosila na Kasezelija.
Kako je SAD priznao vojnu huntu, SSSR je istog trenutka raskinuo diplomatske veze s Čileom i povukao svog ambasadora. Utakmica na stadionu Lužnjiki, koji se tada zvao Centralni Lenjinov stadion, odigrana je u jezivoj atmosferi bez prisustva publike i domaćih novinara. Utakmica umalo nije bila otkazana zbog glasine da su sovjetske vlasti planirale da zatvore sve čileanske igrače i zamenie ih za političke zatvorenike u Čileu. Meč je po izuzetnom hladnom vremenu ipak odigran (u Moskvi je tog dana zabeleženo pet stepeni ispod nule), a gosti su senzacionalno izvukli remi bez golova.
Čileanci su imali i pomoć sudija, što je potvrdio i Hugo Gask, jedini čileanski novinar koji je putovao u Moskvu.
"Srećom, sudija je bio žestoki antikomunista. Fransisko Flukšao, predsednik naše delegacije i ja, ubedili smo ga da napravi sve što može da ne izgubimo u Moskvi. To se i dogodilo."
U sledeća dva meseca mnogo se toga događalo. Teror hunte nije jenjavao, likvidacije su bile svakodnevne i masovne i ceo slobodni svet bio je zgrožen onim što se pred njihovim očima odvijalo u Čileu. Svi su bili zgroženi osim FIFA-e. SSSR je tražio da se revanš odigra na neutralnom terenu, ali zahtev je odbila Svetska kuća fudbala kojoj fašistički režim u Čileu očigledno ni najmanje nije smetao.
Sovjeti i neki evropski i afrički fudbalski savezi poslali su u FIFA-u depešu u kojoj je stajalo da fudbalska reprezentacija SSSR-a odbija igrati na stadionu koji je zaliven krvlju čileanskih patriota. Kao odgovor na zahtev iz Moskve, FIFA je poslala delegaciju u Santjago da ispita stadion. Vojska je učinila sve što je bilo moguće kako bi uklonila dokaze onoga što se tamo događalo. Uprkos činjenici da je i za vreme poseta FIFA-ine delegacije na stadionu bilo zatvoreno nekoliko stotina ljudi, donesena je odluka da se utakmica ipak odigra.
Gregorio Menja Barales, u tom trenutku zatvorenik na stadionu, kasnije je ispričao kako je izgledala poseta delegacije FIFA.
"Došli su na teren, prošetali su, iz daljine su bacili oko na zatvorenike i odlučili su da se može igrati."
Premda Sovjeti nisu došli u Santjago, utakmica je ipak odigrana. Bila je to bez dileme najsramotnija odluka FIFA-e u njenoj sramotama i skandalima obeleženoj istoriji, tragikomedija koju je Eduardo Galeano, čuveni urugvajski novinar, književnik i pisac nekih od najlepših fudbalskih eseja nazvao najbednijom utakmicom ikad odigranom (the most pathetic match in the history of football).
Pred oko 15 hiljada gledalaca na stadionu u Santjagu igrači Čilea igrali su sami sa sobom, ponašajući se kao da je sovjetska ekipa prisutna na terenu. Utakmica je trajala oko 30 sekundi. Igrači Čilea izveli su loptu s centra, dodavali su se i postigli su gol u praznu mrežu (iz ofsajda, ako ikoga zanima).
Čile je otišao u Nemačku na SP, a tamo je izgubio od domaćina, remizirao s Istočnom Nemačkom i Australijom i nakon prvog kruga se vratio kući. Avgusto Pinoče je ostao na vlasti do 1990. godine.